TEKSTOVI
SAVA STEPANOV, LIKOVNE HARMONIJE DUŠANA ĐOKIĆA,
LETOPIS MATICE SRPSKE, NOVI SAD, 1990. STR. 775-776.
Dosledno i konstantno Dušan Đokić razvija svoju crtačku koncepciju uspevajući da večito iznalazi nove varijacije i nove mogučnosti svom geometrijsko-konstruktivističkom iskazu. Teško je precizno odrediti vreme kada je ustanovljena današnja koncepcija i koja su ostvarenja bila ona ishodišna i sudbinska za aktuelno bogatstvo izraza. Ipak, usudio bih se reći da je sve započelo serijom crteža koji su nastali tokom druge polovine protekle decenije, tokom poznih sedamdesetih godina. Dakle, u vreme kada je beogradskim likovnim krugom dominirala figuracija i njeni krajnje radikalni oblici (foto i hiperrealizam, hladni pogled), Dušan Đokić se bavio apstrakcijom, jednom potpuno izdvojenom i (tada) neuobičajenom geometrijskom shemom. Već tada se Đokić deklarisao kao autor koji je umeo da dopre do najintimnijih predela sopstvenog bića, da oslušne sopstvene nemire i da ih izuzetnom izvedbenom sigurnošću ponudi posmatraču. Pri tome je umetnik sublimisao sve svoje neveliko iskustvo, sintetisao je nastojanja iz najranije mladosti (kao trinaestogodišnji dečak Đokić je iznenađujućom zrelošću radio apstrakcijske crteže naglašenog geometrizma koje je kasnije i izlagao) sa svojim vizuelnim obrazovanjem stečenim u vreme studija na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Svemu ovome trba pridodati i izvanredno teorijsko znanje i spremnostobaveštenog likovnog kritičara, a što je pri crtačkoj aktivnosti Đokića-umetnika zasigurno “obezbedilo” punu svest o svakom potezu, svakoj liniji, o svim elementima sopstvene crtačke “strategije”.
Razvojna linija je započela geometrijskim predstavama u kojima se linijski sklop “zatvarao” u krug ili u pravougaoni kompozicionim sklad unutar kojega se dešavala zanimljiva ritmička igra pravih i zakrivljenih crta na belini hartije. Postupnim procesom Dušan Đokić je povećavao broj “upotrebljenih” linija, multiplicirao ih i sadevao do skoro rasterske gustine, raspoređivao ih u horizontalne pojaseve, razvijaoih “kao u stripu, gde se odvija simultano zbivanje” (A. Bogojević) završavao ih u gornjem ili donjem pojasu, neuobičajnim lučnim okončanjima koja su, nekako neočekivano prekidala zanosnu, skoro opojnu, igru “ponavljanja s razlikom”. Kontinuirani proces razvoja je išao ka konstantnom “zgušnjavanju” koje bi se osvežavalo akcentovanim ostrvcima beline nepokrivene hartije, a što je razbilalo i dinamiziralo kompozicijsko ustrojstvo zasnovano na skoro egzaktnoj harmoniji. Konačno Dušan Đokić je u svoje novoje crteže uneo i boju i tako ekspresionizirao sopstveni izraz. Boja se javlja u jasno definisanim plohama između pravilnih linijskih ograda, te se nameće utisak prosvetljenih vitražnih likovnih fenomena. Istovremeno, bojenim poljima se označava i artikuliše određena grupacija linijskog spleta, određuju se sintetska polja istosmislenih crta i reguliše globalna kompozicijska podloga. Osim toga, najnoviji Đokićevi crteži, koji su u pluralističkoj aktuelnoj umetnosti osamdesetih i sami postali dao te aktuelnosti u “ogranku” ponovo aktuelizovane geometrije (neo-geo), zahvaljujući vešto naglašavanim fragmentima u kompleksnom sitemu linija, poseduju snažne reminiscencije na određena iskustva iz istorije umetnosti (romanika, gotika). Sve to naravno proširuje metaforičke potencijale ovih crtačkih listova i nameće zaključke o kompleksnosti njihovog crtačkog bića, o mnogoznačnosti izraza, o crtežima čijim je složenim sistemom linija obuhvaćen istinski domet ljudskog duha.
Sava Stepanov
KOSMOGRAMI DUŠANA ĐOKIĆA
U domenu „apstraktne umetnosti“ stvaralaštvo Dušana Đokića izvodi jedan od najspektakularnijih kvalitativnih pomaka vertikalom značenja i značaja. Ne čudi nas činjenica da u lokalnoj kritičkoj praksi izostaju primeri spoznaje veličine i razumevanja uzvišenog smisla Đokićevog podviga jer ista praksa često odaje nedostatak čak najpriprostijih znanja te je izlišno od nje očekivati poznavanje suštinskih, meta-estetskih, ishodišta „apstraktne umetnosti“, koje je neophodni preduslov vrednovanja i pronicanja estetskog fenomena Đokićevih kosmograma. Ukrtko: estetski fenomen avangardi „apstraktne umetnosti“ je puka posledica meta-estetskih uzroka ili inspiracija koje počivaju u domenu „druge religioznosti“ od masonske genoze (Čurlionis), preko teozofije (Kandinski i Mondrijan) do osobno-heterodoksnog hriščanstva (Maljevič). Dometi avangarde ostali su neprevaziđeni jer su generacije samozvanih naslednika u estetskim posledicama videle ciljeve ili formativne principe te je takav, tipično sekularistički, izostanak duhovne osnove stvaranja izazvao opštu regresiju, od Gestalt-ludizma (Op-Art) do umišljenog ili izveštačenog psiho automatizma (Action Painting).
Svetlo izloženog odmerava eminentni značaj Đokićevog stvaralaštva koje rehbilizuje sakralnu osnovu i funkciju „apstraktne umetnosti“ nasuprot struje sekularizacije, težeći prevazilaženju dometa istorijskih avangardi, dakle originalnoj poziciji, bliže formativnom principu inteligibilnog sveta. Neophodno je istaći da je na tom uzlaznom putu Đokić potpuno usamljen – bez pomoći upućivanja regularnih ili pseudo-ezoterijskih doktrina metafizičke realizacije čoveka, koje su koristili prvoborci „apstraktne umetnosti“ – uzdajući se samo u sopstvene moći obnove i otvaranja noetičke strukture ka ritmovima sjaja inteligibilnog sveta.
Nije slučajno da na kraju procesa „dekorativne“ agonije, odstranjena ornamenta sa ljudskih staništa koindicira sa rađanjem „apstraktne umetnosti“, jer je ona, u stvari, egzil ornamenata gde se obnavlja njegova meta-dekorativna, duhovna, funkcija. Uvereni smo da je Đokić opazio izloženu vezu te da je, na formalnoj razini istraživanja, fokuse svojih spoznajnih perspektiva usmerio sa one strane „apstraktne umetnosti“, nasuprot istorije dekadencije ornamenata, dakle ka njegovim idealnim, pred-istorijskim ili primordijalnim, ishodištima. Kako najdrevniji spomenici osvedočavaju, ornament je simbol kosmotvoračkog ritma, to po definiciji simbola: dinamična veza između mikrokosmičke i makrokosmičke sfere, između čoveka i Apsoluta, jer je mikrokosmos potencijalno makrokosmos a čoveka, virtuelno – Apsolut. Samo izložena virtuelnost čoveka legitimiše i objašnjava ljudsku moć izražavanja odgovarajućim prevodom, kosmotvoračkih rimova. Jasno, nije u pitanju „ritam muzike za ples“ već struktura eminentnog života koju obeležava drevni indo-evropski koren rta iz koga se izvode pojmovi kosmičkog Reda, mere i istine. Stvaralačko izražavanje takvog ritma – kako predočava Đokić – ima funkciju ritualnog obnavljanja Reda, kosmotvoračkog čina, dakle funkciju usporavanja čoveka i njegovog pozitivnog preobražavanja, približavanja uzoru lepote, dobrote i istine.
Na ovom mestu značajno je ukazati na smisao i poreklo prvog utiska svesti pred Đokićevim delima koja podstiču njena traganja, na putevima memorije, za nečim sličnim, pšoznatim a zaboravljenim. Uzalud jer sve „sličnosti“ koje takvo traganje pronalazi pripadaju opštim konstantama vizuelne kulture, a ne nekim njenim specifičnim izrazima. Uz najveće napore redakcije Đokićevog stvaralaštva na neke specifičnosti istorijske memorije, mogli bi smo tu „prepoznati“ (ipak potpuno novi i originalan) doprinos poslednjem velikom evropskom stilu, zvanom „Secesija“, u znaku ograničene sprege i dijalektike geometrizma pravih i bio-vitalizma krivih linija-snaga. Ili: Đokićev zgusnuti, ekstatični i srijalni „rukopis“ znakova evocira nam arapskun muzičku lestvicu, dhikr, premda takav utisak ne opravdava poređenje sa odgovarajućom kaligrafijom i „arabeskama“. U suštini, Đokićevo stvaralaštvo nema specifičnog uzora ili analogona u imaginarnom muzeju istorijske memorije; naše traganje na putevima memorije bilo je pogrešno usmereno: ka spoljnom svetu, umesto ka unutrašnjosti bića, ka memoriji onih aspekata suštine koja ljudska misao i delotvornost još nisu obelodanili. Dakle, i Đokićevo stvaralaštvo potvrđuje Valerijevu intuiciju da vrednost umetničkog dela ne počiva u njegovoj „novini“ već njegovoj „drevnosti“: „U novom je najbolje ono što odgovara jednoj davnoj želji“. Ili rečeno paradoksom Eugenio d'Orsa: „sve što je tradicija je plagijat“. Po definiciji, tradicija znači: prenos vrdnosti. Možemo zaključiti da nam Đokićeva dela izgledaju „poznata“ zato što nam ispunjavaju jednu davnu, a neostvarenu, želju vrednosti.
U sledu izloženog neophodno je ukazati i na jedno čudo Đokićeve tvorbe ritmova (ritual – ritam), dostojno legende o Leonardovoj moći da slobodnom rukom opiše savršeni krug. Sopstvenim očima smo se uverili u verodostojnost tog čuda izviđenja savršeno pravih i savršeno krivih linija-snaga ritmova bez tehničkih pomagala. U stvari, puka tehnička pomagala nisu dovoljna za stvaranje takvih ritmova, jer ih pre svega treba spoznati i doživeti, a potom su za njihovo izražavanje ista pomagala izlišna, poput štaka za zdravog čoveka. To čudo je poput zlata u alhemijskim radionicama: puka posledica i materijalni dokaz velikog duhovnog probražaja radnika; ono je „spoljni“ izraz „unutrašnje“ moći prevladavanja spoljnih sila uslovljavanja i umutrašnjih psihizma ili instikta inferiorne sfere ljudskog elementa te razvedravanja uma koji se otvara za recepciju odjeka ritmova Primordijalnog Zvuka, po čuvenoj formuli saznanja: „Dva su Brahman koje treba spoznati: Brahman koji je Zvuk (Sabda) i Supremni Brahman. Onaj koji poznaje Brahman-Zvuk doseže i Supremni Brahman“ (Maitri-Upanishad, VI, 22.)
Obnavljajući lepotu i istinitost ritmova Primordijalnog Zvuka, kojim se manifestuje čin kosmotvorenja (za razliku od ružnoće „Velikog Bang“, eksplozije stvaranja svemira, po modernim kosmologijama) Đokić nam pruža podloge ohrabrenja i uspravljanja u ovim prostorima arene usamljenosti. Pred njegovim kosmogramimasvest saznanje, sa radošću, da nismo sami i da naše patnje i borbe u prašini ove arene univerzuma imaju smisaoi svrhu. U pitanju je jedan aspekt velikog spiritualnog rata u kome svesno i li nasvesno učestvujemo. Od ishoda tog rata, ovisi, rečeno porukom Džona Dana – da li će čovek postati manji od mrava ili viši od čoveka; da li će ova arena postati predeo ruševina ili hram lepote.
Dragoš Kalajić
IZLOŽBA CRTEŽA DUŠANA ĐOKIĆA U MOSTARU
Septembar 1981. godine, Radnički univerzitet,
Galerija Roznamedžijina džamija.
Izvesno da ima neke logike u opservaciji, ponešto rogobatno sročenoj u jednom razgovoru sa autorom ove izložbe, da u ovim crtežima Dušana Đokića postoji svojevrsna analogija u metodu kreiranja sa metodom koji se u domenu muzičkog stvaralaštva naziva aleatorijskim. Poenta ovog poređenja u tome je što u Đokićevim crtežima postoji svesno apsolvirana „količina slučajnosti“ koja, unutar jednog dosta strogo postavljenog sistema likovnih elemenata, obezbađuje autoru izvesnu slobodu u kreiranju, sa istovetnim udelom proizvoljnih unapred nepredvidljivih efekata kakve je razradila aleatorijska muzička mašta.
Prednost ovakvog metoda u tome je što ni pomenuta sloboda ni slučajnost ni proizvoljnost kreacije ne mogu da ugroze nadmoćnu efikasnost polaznog sistema strukturedela, čime se mogućnost digresije i greške smanjuje na minimum. Ovako kanalisana improvizacija daće uvek pouzdane rezultate, čistu, grafički izražajnu strukturu crteža, efektan ornament linije, skladnu, harmoničnu celinu koja svojim evidentnom logikom afirmiše „ideju reda“...
Drugim rečima Dušan Đokić našao je načina da ovaj divlji, pustolovni element stvaralačkog čina koji svaki pokušaj likovnog izražavanja pretvara u avanturu, ukroti lucidnom refleksijom i primora ga na poslušnost i potčinjenost stvaralačkoj volji.
Upravo ta konceptualna komponenta u crtežima Đokiđevim čini autora neobičnog i u svom domenu jedinstvenom ličnošću. I ako bi se Đokiću moglo prebaciti da je „slobodni“ stvaralački čin redukovao na nivo svojevrsne kompilacije, njemu se ne može osporiti ono svojstvo koje u umetnosti zovemo stavom dosledno zagovaranje ideje reda, kontrole svesti i dominacije duha u činu umetničkog stvaranja...
Đorđe Kadijević
IZLOŽBA CRTEŽA DUŠANA ĐOKIĆA U GALERIJI KOLARČEVOG NARODNOG UNIVERZITETA 16-31.10.1968.
Svakom kritičaru je veliko zadovoljstvo da publici prikaže prvi nastup mladog umetnika, da ga predstavi i pokuša da njegovo delo učini dostupnim većem broju ljudi. Meni je ovaj zadatak u tiliko draži, jer za njega imam dva posebna razloga: prvi, da je Dušan Đokić moj student na Katedri za filozofiju, i drugi, da sam u njegovim crtežima otkrio umetnika izuzetne snage i talenta, koji već sada, na početku svog stvaralaštva, donosi vredna i značajna dela. Đokić nije školovan slikar koji je prošao redovni tok likovnog obrazovanja na akademiji; on ima sasvim drugu formaciju, neobičnu i zbog toga na poseban način zanimljivu. Kao student arhitekture i filozofije, kao čovek koji zna vrednost knjige i složenost intelektualnog rada, on je u svojim crtežima nekako logično i relo bi se zakonito u odnosu na svoju prirodu, spojio manipulativnost ruke i misaone komplekse. Zbog toga je njegov konstruisan na specifičan način: ne kao lako i lepršavo uopštavanje forme, već kao gustotkanje koje svojom mrežom pritiska i zatvara bele prostore, Đokićev crtež je komplikovan, izvođački minuciozan, tehnički težak, ispunjen simbolima i znacima kao stari islamski matal. Stara kaligrafija, kojoj svoje poreklo duguju mnogi od ovih zanakova, stoji u ovim crtežima kao osnovasa koje izrastaju mašine, metalni oblici, predeli demontirane i spaljene tehnike. Elemenat fantastičnog i nadrealnog, izazvan automatskim spajanjem znakova, uvodi ove listove u one tokove podsvesti u kojima jedan deo mlade generacije danas pokušava da nađe svoju sigurnost i mogućnost ličnog izraza. Đokićevi crteži su vešti, izvedeni ozbiljno i solidno, sudiozno i bez želje za lakim efektima. Složeni lavirinti njegovih linija ne mogu se shvatiti, ni doživeti bez određenog napora, To ova dela traže od posmatrača, kao što mu za uzvrat nude jedan izvorni i neoštećeni senzibilitet, veru u ovom šro se radi, predanost poslu i pasiju sa kojom se ovi crteži izvode.
Lazar Trifunović